Povodom 17.maja, Međunarodnog dana protiv homofobije i transfobije, Labris je je sproveo akciju prikupljanja ličnih priča LGBT osoba o primerima kada su njihova osnovna prava bila uskraćena. Cilj je bio da se što veći deo javnosti informiše o konkretnim primerima kršenja ljudskih prava.

Danas je dvadeset godina kako je Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa liste mentalnih bolesti, a 17. Maj proglašen za Međunarodni dan protiv homofobije. Srpsko lekarsko društvo je tek 14. maja 2008. godine konačno priznalo da homoseksualnost nije bolest. Osamnaest godina kasnije.  

Ali nasilje nad LGBT osobama u Srbiji je i dalje svakodnevno i u javnom prostoru potpuno nevidljivo. Lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe predstavljaju objekte mržnje, nasilja i otvorene diskriminacije, a žive pod stalnim pritiskom. Razlozi leže u čvrsto ukorenjenim predrasudama, tradicionalizmu, iracionalnom otporu prema svemu što je drugačije, nesposobnosti i nedostatku hrabrosti, odsustvu volje države da zaštiti manjinske grupe, te porastu desničarskih grupa i uticaju pravoslavne crkve. Nasilje se retko ili gotovo nikad ne prijavljuje nadležnim institucijama u strahu od javnog razotkrivanja vlastite seksualnosti u homofobičnom društvu kao što je srbijansko.

U ovom trenutku širom sveta, u Australiji, Kamerunu, Kolumbiji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Izraelu, Peruu, Italiji, Engleskoj, Americi pripadnici LGBT zajednice razmenjuju poljupce, u nizu flesh mob akcija, koje se sastoje od iznenadnog pojavljivanja u javnosti, brze i nenasilne realizacije i isto tako hitrog završetka. Oni tako obeležavaju Internacionalni dan protiv homofobije, slaveći ljubav i pravo na različitost. U Srbiji pak, bez obzira na Ustavom i zakonima proklamovanim pravima, za LGBT osobe i njihove prijatelje još uvek nije moguće slobodno se okupiti i šetati centrom grada i pokazati legitimne težnje u borbi za jednaka prava i tretman u društvu.

Zbog glasova Drugih koje nećete, ne možete ili ne želite da čujete, zbog slobodnog društva ravnopravnih, zbog prava na izbor i prava da se voli, zahtevamo od države  sledeće:  

1. Omogućiti LGBTIQ osobama uživanje prava na slobodno okupljanje i osigurati bezbednost učesnica/ka na skupovima 
2. Procesuirati sve slučajeve nasilja nad LGBTIQ osobama, ali i one koje se tiču pretnji aktivistkinjama i aktivistima za LGBTIQ prava, tj. pronaći i kazniti počinioce ovih krivičnih dela
3. Promovisati pravo na seksualnu orijentaciju kao jedno od osnovnih ljudskih prava
4. Razviti programe s ciljem senzibilisanja zaposlenih u državnim institucijama za pitanje seksualne orijentacije i LGBTIQ ljudskih prava, pre svega za zaposlene u institucijama sudstva, tužilaštva, policije i zdravstva
5. Uvesti krivično delo zločin iz mržnje u postojeći Krivični zakonik Republike Srbije
   

Lične priče

Miloš Urošević, Žene u crnom

Najozbiljni napad na mene, desio se u januaru 2007. godine u mračnoj Sremskoj ulici. Trojica skinsa su rekla: Pederčina on je u Ženama u crnom. Jedan me uhvatio za kosu. Ponovo me spasla jedna žena, moja drugarica Violeta. Nije spasla sebe. Nju su povredili gurnuvši je. U maju te iste godine, u Knez Mihajlovoj ulici, tokom dana, jedan ulični prodavac mi je dobacio: Žena u crnom sa penisom. U oktobru, te iste godine, na beogradskom Trgu Republike, jedan muškarac mi je oteo zastavu duginih boja, polomio motku na kojoj je ona bila a mene ispsovao: pederu jedan, mamu ti jebem, ubiću te. U rano proleće 2008. godine, jedan dečko u ulici Prizrenskoj dozvolio je sebi, da me zbog mog komentara da mi se ne obraća, išutirao. Potrebno je da kažem, da niko i još jednom niko od svih ovih nasilnika, nikada nije sudski gonjen. Niko od svih njih zbog svih pretnji nije bio kažnjen. Zakon ove zemlje ne prepoznaje homofobiju kao zločin.M.B.

Pre dve godine išla sam kući na Telep zadnjim autobusom.Bilo je samo još dva putnika. Na nekoj od sledećih stanica ušla je grupa pijanih mladića. Jedan  me je sve vreme ispitivao neke gluposti, nekoliko puta hteo da mi sedne u krilo. Ja sam bila malo uznemirena. Drugi se nisu osvrtali. Pitao me je jel imam momka. Nisam ništa odgovorila. Rekao je mora da si lezbejka, nasilno mi je seo u krilo i vikao drugima “ ja imam momka”. Bilo mi je neprijatno. Na sledećoj stanici sam izašla nekako, ustala naglo i samo izletela. Išla sam peške kuci još pola sata, osvrtala se za sobom i zastajala više puta. Odlucila sam da pustim kosu. 

J.M.
Ja radim na Poljoprivrednom fakultetu u laboratoriji. Imam više od 40 godina. Sve moje kolege i koleginice me često ispituju jel imam nekoga i kad ću se udati. Posle svakog raspusta ili praznika dočekuju me pitanja: jesi upoznala nekog, jesi se zaljubila, jel pao neki seks. Ja imam svoje partnerke, duže i kraće veze od svojih dvadesetih. Nikada nisam mogla da kažem to. Pre nekoliko meseci jedna koleginica me je srela u prodavnici namečštaja. Bila sam sa svojom partnerkom i gledala trpezarijske stolove. Raspravljale smo kakav nam treba i koliko ga možemo platiti. Ona je stajala i slušala i potom mi se javila. Bilo mi je jako neprijatno, pocrvenela sam i zamuckivala. Znala sam da je provalila. Nije proslo ni tri radna dana a sve kolege su me čudno gledale, svi su nešto ofrlje pricali sa mnom. Posle deset dana ta ista koleginica mi je nabacivala nešto kao kad ćes nas zvati na neku večericu, da vidimo kakav si sto kupila. Ja sam se smejala i kao pozvaću ih, a znam da su htele da provere sa kim živim. Do večere nikada nije došlo. Sa mnom danas razgovaraju samo dve koleginice od 26 iz mog sektora.

I.K
Prošle godine sam se autovala drugarici sa fakulteta. O.k je sve prihvatila i sama je pretpostavljala. Ništa se nije promenilo u našem odnosu, ali je ona to rekla i drugim devojkama sa grupe. Od tada, kad god sam u njihovom društvu, posmatraju me kao muškarca. Prosto ne kapiraju šta je lezbejka. Tokom jednog izlaska išla sam zajedno u toalet sa jednom od njih. Ona je isla da se došminka. Kada sam izašla iz toaleta i stala pred ogledalo da je sačekam rekla mi je: “Uf kako mi je neprijatno da se pred tobom šminkam. Ja se nikada nisam pred nekim tipom šminkala”. Nisam htela da joj objašnjavam i da se raspravljam. Da ne pominjem koliko snažno su mi njihovi momci stiskali ruku kada smo se upoznavali prvi put. I to trojica odjednom (bio je neki rođendan). Celo veče sam držala čašu u levoj ruci. I dan danas ne znam jel to neka fora bila. Rukujem se svakodnevno sa muškarcima. Ima jačih i slabijih stisaka, ali ovo je bilo neizdrživo.

Majka koja podžava i hrabri za dalju borbu protiv diskriminacije
Želela bi da podelim jedno iskustvo, kao majka homoseksuaca koji se javno izjašnjava. U svakom slučaju ja kao majka ga podržavam, a i sama sam aktivistkinja koja se zalaže za ljudska prava i imam iskustva sa tim problemom. Pošto živim u manjem mestu to je bio bum kad je sin javno izrekao reč JA SAM HOMOSEKSUALAC. Nakon toga su bile primedbe upućene meni i to na ulici TO JE ONA, NJEN SIN JE HOMOSEKSUALAC. Mene je to podstaklo da treba još više pričati o toj temi, jer ti ljudi koji tako govore nisu svesni da je to diskriminacija LGBT osoba, da te osobe nisu manje vredne i ništa drugačije nego osobe koje se izjašnjavaju kao heteroseksuaci. Vremenom, u mom malom mestu se na to zaboravilo, danas više nije interesantno o toj temi pričati.

(LABRIS)