U borbi protiv HIV-a najvažnija je prevencija, a glavna prepreka u sprovođenju preventivnih programa su stigma i diskriminacija prema osobama koje imaju ovaj virus. Brojna istraživanja pokazuju da upravo strah od odbacivanja okoline na prvom mestu sprečava mnoge ljude da se testiraju na HIV. Oni se plaše šta će se dogoditi ako se utvrdi da su HIV pozitivni, odnosni kako će to prihvatiti njihova porodica, prijatelji, kolege, šira socijalna sredina. Taj strah od diskriminacije sprečava ljude da otkriju osobama u svojoj okolini da su HIV pozitivni, kao i da potraže adekvatnu medicinsku i drugu pomoć.

Ovo pokazuju i preliminarni rezultati istraživanja koji su dobijeni u okviru projekta Ministarstva zdravlja za borbu protiv side koji se finansira sredstvima Globalnog fonda. Tako je samo 11 ispitanika, od 270 koji su učestvovali u ovom istraživanju, javno obznanilo HIV status.

Prema rečima Borisa Kovačića, iz subotičke nevladine organizacije „Stav plus”, koja se bavi podrškom osobama koje žive sa HIV-om, jedno istraživanje je pokazalo da 80 odsto ljudi ne bi primilo u kuću HIV pozitivnu osobu.

– Kada sam saznao da sam zaražen ovim virusom, imao sam radni staž u zdravstvu oko 20 godina. Zbog problema sa kolegama odlučio sam da odem u penziju i da se posvetim radu u nevladinom sektoru. Mislim da je ranije diskriminacija bila veća nego što je sada slučaj. Inače, ne bih ni znao da sam oboleo da se nisam dogovorio sa osobom sa kojom sam živeo 10 godina da za svaki slučaj odemo na testiranje. Kod mene je potvrđen HIV status, a kod voljene osobe nije. Ništa pre toga nije ukazivalo na to da sam zaražen, nisam imao nikakvih problema, jedino mi je imunitet opao – istakao je Kovačić.

Iako je terapija obolelima od HIV-a dostupna i besplatna, a život sa ovom bolešću kvalitetniji i duži ako se ona otkrije na vreme, u velikom broju slučajeva HIV se kod nas otkriva tek onda kada je bolest već u poodmakloj fazi.

– Čim su lekari utvrdili da imam u sebi virus, odmah su mi dali terapiju. Zahvaljujući tome, sada mi je na neki način imuni sistem isti kao kod zdravog čoveka. Mislim da je problem što se na testiranje javlja mali broj ljudi. Mnogo je bolje saznati na vreme da si zaražen, jer uz terapiju može normalno da se živi – naglasio je Kovačić.

Ignorisanje činjenice da HIV postoji u našem okruženju, kao i ljudi koji žive sa ovom bolešću predstavlja takođe veliku barijeru i u borbi protiv same bolesti, ali i u borbi za smanjenje stepena stigme i diskriminacije. S jedne strane, javlja se ignorisanje velikog broja ljudi koji često imaju običaj da kažu: „Meni to ne može da se desi!” ili: „Neće valjda meni da se desi!”. Stručnjaci kažu da je to apsolutno pogrešan obrazac za borbu protiv ovog oboljenja. S druge strane, tu je ignorisanje i odbacivanje ljudi koji žive sa HIV-om, a neki građani imaju običaj da kažu za obolele: „Sam je kriv što mu se to desilo”, što otežava unapređenje kvaliteta života obolelih. Stručnjaci naglašavaju da treba imati na umu da ne postoje rizične grupe, već samo rizično ponašanje, kao i da ljudi što više budu znali o HIV-u mogu bolje da razumeju osobe koje žive sa ovim virusom i da se manje plaše da će „zaraditi” bolest družeći se sa ovim ljudima.

(Politika)